Nebo

Nebo iznad i oko njega bilo je predivno, ali on nije mario. Bio je na zadatku. Rat se možda bližio kraju, Saveznici su pobjeđivali, ali bilo je još puno posla. Uz to, najvažnija stvar, sačuvati živu glavu i telo u komadu, ako je moguće. „Imali nešto kod tebe?“ – Čulo se preko radio-aparata. „Sve je čisto. Budimo oprezni,“ Džim je odgovorio Polu, svom najboljem prijatelju. Da mu je neko rekao da će se toliko zbližiti sa oniskim, pomalo debelim momkom, poreklom Talijanom, za tako kratko vrijeme, sigurno bi odgovorio da je lud. Međutim, sve je drukčije kada dijelite krvav i težak pilotski hleb dok meci fijuču oko vas. Njemačka je na kolenima, ali... Kod tih fanatičnih Nemaca ima uvijek jedno ali. Sada je gledao martovsko čisto plavo nebo, ali nije ga vidio, njegova čula su bila fokusirana na eventualnog neprijatelja, crne tačkice koje se mogu pojaviti iznenada i ... „Jesi li vidio ono?“ – Polov uzvik kroz slušalice. „Gdje?“ „Na 11 sati, sada 7. Što je to?“. Nije bilo vremena da odgovori, morao se fokusirati na manevar izbegavanja. U isto vrijeme plašio se za prijatelja. Malo kasnije vraćali su se u bazu, u Francusku. Još nije bilo aerodroma u samoj Njemačkoj, mada su kopnene snage prelazile Rajnu. „Treba da raportiramo o onom...letu“. Pol je preuzeo taj zadatak, dok se Džim pitao što je to bilo i kako i zašto ih nije skinulo sa neba. Uveče, dok su ispijali viski u kantini, uplašeno su raspravljali sa kolegama pilotima. Navodno još neki su naleteli na leteće čudo, kako su nazivani superbrzi neprijateljski avioni. Njihovi su zaista bili kraljevi neba, ali iznenada se pojavilo nešto brže, carsko ili božije tko će ga znati. Umjesto da se raduju kraju sukoba, sada se strah sa početka misija u Evropi vratio. „Hoće li se više ti nacisti predati“, svako je mislio isto, „zar nisu naneli dosta zla svijetu.“ „Ti j... Njemci baš ne znaju kada su potučeni“, konačno je jedan delija izgovorio ono što su svi mislili. Noć nije bila laka, ali tu je bio Pol sa svojim veselim pričama o idiotlucima njega i njegovih prijatelja sa pločnika Njujorka. Da je lično prisustvovao ne bi se toliko smijao, ali sada, u mračnoj noći severne Francuske, nestašluci u Americi su izgledali potpuno drukčije. Konačno je zaspao, ali sa prvim zracima Sunca, strah se vratio.   Ipak, dobili su nešto više informacija na jutarnjem brifingu. Njemački inženjeri su napravili neverovatan tehnološki napredak. Njihovi mlazni avioni dostizali su izuzetne brzine i ništa što Saveznici imaju nije moglo da im parira. „To je svakako loša vijest“, komandir eskadrile, pukovnik Mekenzi ih je obaveštavao, „ali ima i dobrih vesti. Niti imaju puno aviona, niti goriva i municije za iste, a i ljudstvo im je skraćeno. Letećete u zbijenim formacijama. Čuvaćete jedni drugima leđa. God Speed“, kao i uvijek, njegov optimizam se prelio na lepe mlade ljude, pilote, vrhunske asove, koji treda da doprinesu brzoj konačnoj pobedi i oslobođenju kontinenta. Zato su tu. Leteći u striktnoj formaciji, budno su pazili na sve nagle promene, bilo gdje na nebu. Isto plavetnilo svuda. “Ima li išta?” – Preko zvučnika mogli su se čuti povremeni uplašeni uzvici. Mladićima nije bilo svejedno. Iako su se mogli smatrati za asove, previše prijatelja su izgubili tokom brojnih misija. Na zemlji sui h smatrali specijalnim bićima, zasebice malde engleske djevojke, ali ovdje gore, blizu Boga, to nije igralo nikakvu ulogu. Bili su ranjivi i to su znali. “Eno jednog, dolazi iz pravca Sunca”, iznenadan povik prekinuo je tok misli. Jedan rafal je prozujao kroz formaciju, malo oštetivši jedan avion. Već sledećeg trenutka nestao je negdje u plavetnilu neba. Svima je laknulo. „Polako momci“, čuo se zapovijednički glas pukovnika Mekenzija, „ možda ih ima više. Zadržite svoje pozicije u jatu“.   Narednih pola sata ništa se značajnije nije desilo. Pol je pričao neki vic preko radija, kao da su u baru, a ne iznad neprijatljske teritorije. Tada je Džim primetio čudan odsjaj visoko na nebu. Nemoguće da njihovi mlazni avioni mogu da lete na takvim visinama, pomislio je. Taman je htio da digne uzbune,  kada se čuo glas jednog novajlije: „Eno ih gore, pazite se!“ Svi su pogledali nagore, ali osim čudnog odsjaja malo što su mogli primijetiti. Pukovnik Mekenzi je izdavao naređenja, ali se iznenada preko radija začuo engleski jezik čudnog naglaska. To je bila poljsko-francuska eskadrila. Nedavno su njihovi  piloti dobili dozvolu da se pridruže borbi u maeričkim avionima. Željni revanša jurišali su kao pomahnitali da osvete porobljavanje od strane Nijemaca. Znajući da ne vrijedi da se raspravljaju sa „ludim glavama“, tako su ih svi zvali, dopušteno im je napad na neprijatelja. Ipak Džimu, a  i Polu, koji se kratko javio prijeko radio „Kakva su to ljubičasta svjetla“ bilo je nešto sumnjivo kod ovog neprijatelja. Poljsko-francuska eskadrila sa P-51 jurnula je nagore u borbenoj formaciji. Objekat koji se povećavao na nebu nikako nije mogla napraviti ljudska ruka, ali piloti, koji su godinama sa strane, posmatrali poniženje domovine nisu marili. Ovo je bila njihova prilika da vrate za Lidice, pokušaj uništenja Pariza i Varšavu u ruševinama. Iznenada vodeći avion se raspao u vazduhu. Faktički nije ni bilo eksplozije, barem je Amerikanci nisu registrovali. Na mjestu gdje je bila letelica, sada se pojavio slabašan dim, a od aviona ni traga ni glasa. Još dva su tako prošla, dok se ostatak nije razbežao. Džim nije znao kako da reaguje. Kako se reaguje u ovakvim trenucima, osim da se userete u gaće, što je i učinio, ali je tek mnogo kasnije poslao svestan. Čudna ljubičasta letelica izgledala je potpuno netipično, kao trup nekog davno izumrlog dinosaura i Džim se čudio na koju foru stoji, tj. leti kroz vazduh. Nikakva naređenja nisu stizala putem radija. Svi su letjeli u formaciji i blenuli u čudovište koje se približavalo sporo. Iznenada sa desne strane preleteo je njemački avion osuvši paljbu po „trupu dinosaura“. Ovaj kao da je stao u vazduhu ne znajući što da dela. Mahinalno Džim je poletio za spasiocem, kao i svi ostali. Pobjeći, glavom bez obzira, činila se jedina normalna stvar u tom trenutku. „Usr’o sam se u gaće“, Polov uplašeni glas čuo se preko radija. Džim se fokusirao da nekako prati neprijateljski mlazni avion, koji je nestajao na horizontu. Čuo je glas pukovnika, ali nije mario. „Džime što radiš“, trebalo bi da se vratimo u bazu. „Džime“. „Moram stići Švabu“, procijedio je kroz zube. „Idem s tobom, neću te ostaviti“. Ostatak eskadrile nije primetio dvojac koji se odvojio.